PUTOPIS IZ PERUA I BOLIVIJE 2011

Treći put posećujem jedan neverovatan kontinent – Južnu Ameriku.

Putovanje je jedna vrsta samospoznaje. Jedan Tibetanski mudrac je rekao: „Mnogi putuju u daleke krajeve da gledaju ali ne da osluškuju i da vide.“ U tom kontekstu su i sva moja čula ovog puta bila veoma otvorena i budna.

Planinarska petočlana ekipa kreće 6. septembra u Ande. Cilj ekspedicije je uspon na vulkanski vrh Misti (5.825 m), INKA TREK radi aklimatizacije za navedeni uspon, poseta jezeru Titikaka i obilazak La Paza u Boliviji.

Peru je zemlja mistike, folklora i egzotike, zemlja neverovatnih kontrasta - od okeana, pustinje, planinskih venaca Anda pa sve do prašume Amazone. Svaki ambijent je poseban, svaka slika drugačija, prožeta takvim bojama da putnik ne može ostati ravnodušan.

Tokom dugočasovnog leta preko Atlantika i neverovatih prizora koje nam je pružala prašuma Amazona sa ovih visina, u meni se iz srca pobuđuje molitva zahvalnosti Svevišnjem, što mi je omogućio da svojim očima gledam i uživam u njegovoj divnoj kreaciji.

Slećemo u glavni grad Perua - Limu koji se nalazi na obali Pacifika. Od ukupno 18 miliona stanovnika države Peru u Limi živi 12 miliona. Stanovništvo čine Peruanci, Indiosi (kečua i ajmari), uz deset posto Mestika i nešto malo belaca i crnaca. Španci su 1533. godine osvojili glavni grad Inka carstva - Kusko, a dve godine kasnije osnovali su i svoje naselje grad Limu na samoj obali Pacifika. Kao radnu snagu koriste Indiose koje dovode sa severa zemlje, tako da oni postepeno gube svoj kulturni identitet.

U Limi smo se zadržali kratko, samo jedno popodne, ali smo uspeli da obiđemo stari kolonijalni deo grada, gde dominira španska arihektura. Sledećeg dana u popodnevnim satima, veoma dobrim i udobnim  autobusom, krećemo put Kuskoa, udaljenog 1100 km od Lime. Put nas najpre vodi pored obale okeana i delom pustinjskim pejzažom, a posle par sati vožnje naglo skreće u brdovite predele Anda.

U jutarnjim satima stižemo u Kusko, nekadašnjoj prestonici naroda Inka. Grad se nalazi na visini od 3.400 m, ima oko 200.000 stanovnika i divan trg oivičen lepim katedralama koje su izgradili Španci na već postojećim temeljima razrušenih Inka građevina. Sa druge strane periferija grada odiše velikim siromaštvom.

Postoji nekoliko verzija nastanka Kuskoa. Jedna od njih kaže da se Bog Sunca sažalio na ljude, videvši ih kako žive primitivnim životom, pa im pošalje na Zemlju svoju decu, brata i sestru, Manka Kapaka i Mamu Oklo, kako bi ljude naučili umeću civilizovanog života. Putovali su na sever noseći sa sobom dug zlatni štap, trebalo je da se nasele tamo gde se štap skroz zabije u zemlju. Putujući tako došli su u dolinu na oko 3.400 m nadmorske visine. Na tom mestu je zlatni štap potpuno utonuo u zemlju. To je bio znak da mogu slobodno da nasele tu teritoriju. Oni se nastaniše i na jedno ostrvo u jezeru Titikaka. Tu utemeljiše grad kao središte svoga carstva i pridobiše ostala  plemena, učeći ih umeću života u skladu sa prirodom, te zasnovaše poštovanje Sunca. Kusko na kečua jeziku znači “pupak sveta“. Da, zaista, pupak sveta daje osećaj čoveku da iz središta zemlje i okolnih planinskih venaca izvire sva snaga i dugotrajnost života naroda Kečua na tlu Južne Amerike.

Među sumornim visoravnima i vetrom šibanim vrhovima Anda, sa beskrajnim prihvatanjem činjenica da ih na svakom koraku očekuju poteškoće, Keču indiosi i dalje žive na ovim nepristupačnim predelima, kao naslednici Inka carstva, negujući obred bogu Sunca na istom mestu gde su nekada davno obitavali i njihovi daleki preci.

Nedaleko od Kuskoa u jednom selu živi šaman (vrač). Odlučili smo da ga posetimo. Šamanizam je u Peruu i čitavoj Južnoj Americi veoma rasprostranjen. U slučaju neke bolesti Peruanci prvo idu kod šamana, pa tek posle kod zvaničnog lekara. Šaman, u svojim ritualnim seansama, koristi sokove halucinogenih biljaka. Jedna od njih se zove Ajauska, vrsta lijane koja raste u prašumi Amazone. Ispijanjem tog soka, čoveku počinju da se pričinjavaju džinovske zmije, zmajevi, krokodili itd. Svrha te seanse je oslobadjanje od svih strahova i neka vrsta pročišćenja. Naravno, mi nismo hteli sa tim da eksperimentišemo.

Šamani se dele u dve grupe, na Amazonske, koji žive u naseljima na području prašume Amazone, i Andske, koji žive u planinskom delu Anda. Podjednako imaju moć isceljenja. Naš šaman Emanuel živi u, za njihove uslove, najboljoj kući u selu, sa svojom ženom i dvoje dece. Sa osmehom nas je dočekao. Ušli smo u prostoriju sa zemljanim podom. U jednom uglu prostorije smešten je trošni ormar, a po stolu pored su raspoređene razne relikvije, od nama nepoznatih predmeta, čudnih oblika, do hrišćanskih, kao što je krst sa raspećem, Marija sa Isusom i još neki predmeti koji su bili u malim zavežljajima. Rekao nam je da će prizivati Apuse - božanstva koja žive na planini Ausangate zaštitnici Kuskoa, a prizivaće i Apuse, koji žive na vrhu Misti, na koji ćemo vršiti uspon, i da će tražiti od njih zaštitu za sve nas. Ritual se sastoji u prilaganju darova, a to su razni slatkiši, pivo koje je obavezno, uz obrazloženje da Apusi mnogo vole pivo, listovi Koke koja ustvari ima glavnu ulogu u celoj priči, uz stalnu molitvu na Kečua jeziku. Mi nismo imali pivo, jer je prethodno veče u selu bila procesija i slavlje, tako da su sve prodavnice, a nema ih mnogo, bukvalno bile ispražnjene što se tiče alkohola. Ritual je otpočeo samo gledanjem u Koku. Koka je sveta biljka, kaže on, još od vremena Inka i koristi se za ritualno lečenje. List Koke govori o sudbini svakog čoveka i povezana je sa magnetnim silama božanstva Apusa (Apusi su božanstva koja žive na pojedinim planinskim vrhovima i oni su zaštitnici gradova, sela, useva i ljudi).  Koka čini kanal izmedju neba i zemlje. Apusi i Anđeli daju iskren odgovor svakom pojedincu o njegovoj sudbini. Šaman priziva Apuse na Inka jeziku Kečua. Emanuel kaže da je iniciran u devetoj godini od strane svog oca, a njegov otac od dede. Smisao života šamana je da služi Apusima, majstorima svete zemlje. Odlazimo od Emanuela sa uverenjem da će nas Apusi štititi.

Dvodnevno zadržavanje u Kuskou koristimo i za obilazak Svete doline Inka u dolini reke Urubamba. Odlazimo i u živopisni gradić Pisak u kome je mnogo posetioca i domaćih stanovnika odevenih u tradicionalne nošnje. Susrećemo ih na živopisnom trgu, gde se nude razni suveniri i proizvodi od tkanina, sa uzorcima iz predkolumbijskog doba. Nastavljamo kroz dolinu prema zajednici Ollantaytambo gde ćemo, između ostalog, videti Hram Sunca (sagrađen od 6 velikih monolita ukupne težine preko 50 tona). Ollantaytambo je bio poprište jedine bitke u kojoj su Inke porazili španske konkvistadore. Potom odlazimo prema zajednici Chincheros, smeštenoj 28 km od Kuskoa. Tu se nalaze ostaci kraljevske hacijende Tupac Inka Yupanqui i lepi kolonijalni hramovi sagrađeni na temeljima građevina Inka. Sledi obilazak tržnice, koja svojom živošću, bojama, užurbanošću oduševljava posetioce iz celog sveta. Vraćamo se u Kusko, da bi sledećeg dana krenuli na trodnevni Inka trek.

Krećemo se starom Inka stazom kroz sela čije su kuće napravljene od slame i blata, savladali smo prevoj Salkantaj visine 4.600 m (Ime Salcantay je iz Quechua izvora što znači Divlja Planina. Planina Salkantaj - 6271 m.n.v. je bila obožavana od strane lokalnih meštana vekovima. Danas, iako raste njena popularnost, Salkantay trek, trek Inka, ostaje autentična alternativa i nudi lično iskustvo). Na ovoj visini smo, sa našim veselim lokalnim vodičem Hulijom, igrali uz zvuke melodije Cimbija, koja se čula iz njegovog malog tranzistora. Ovaj tranzistor Hulio nikako nije ispuštao iz ruke. Prešli smo nekoliko reka i išli kroz Andsku prašumu uzvodno uz reku Urubamba, pritoku reke Amazon, i četvrtog  dana, u ranim jutarnjim satima, pre izlaska sunca, stižemo do izgubljenog grada Maču Pikču. Grad se nalazi na visini 2.400 m oivičen i zaštićen planinskim oštrim liticama, a u podnožju, u to vreme nepristupačnim prašumskim terenom.

Shvatamo zašto Španci nikada nisu pronašli ovaj grad. Dokaz da Španci nisu došli do grada je neoštećeni Hram Sunca, Inka svetilište, koji se nalazi u centru grada. Sva svetilišta na drugim lokalitetima su bila uništena. Popeli smo se na jedno uzvišenje i tu čekali izlazak sunca. Grad Maču Pikču je bio ispod nas u magli. Pojavljuju se prvi obrisi, čudna skoro omamljujuća tišina. Imam utisak da će se nešto desiti. Sunce samo što se nije pojavilo. Mada je cele noći pre toga padala kiša, kao nekom čarolijom odjednom je prestala i nebo je počelo da se razvedrava. Iza jedne surove litice, kao magijom, magla se odjednom povlači, sve je čisto, neverovatan prizor se ukazuje ispod nas, sva lepota grada je tu, neverovatno jaka vibracija prožeta tišinom se oseća oko nas. Kažu da je to jedno od najjačih energetskih mesta na planeti. Prvi zrak Sunca koji se pojavio prošao je kroz dva otvora i udario u piramidu Sunca, smeštenu na jednom uzvišenju u središtu grada. Tu je i kamen isceljenja, gde se naslonom na jednu izbočinu punite pozitivnom energijom. Kada stojite tu imate utisak da ste u nekoj drugoj dimenziji. Na tom mestu pojedini ljudi doživljavaju neobične vizije.

Maču Pikču, ili kako ga još zovu Izgubljeni grad, je mesto moći. Otkrio ga je Hiram Birgham 1912. god. Leži na kraju kanjona reke Urubamba, na rubu tropske kišne šume. Iza njega se uzdiže vrh Huayna Picchu s visokim liticama koje se dižu više od 800 m. Područje je skoro nedostupno, u koje je praktično nemoguće ući. Grad je obavijen misterijom, niko ne zna do današnjih dana ko ga je izgradio i gde je nestalo stanovništvo grada.

Postoje tri legende: po jednoj, grad je služio kao utvrdjenje za zaštitu stanovnika Kuskoa od napada ratobornih naroda koji su živeli na tom području. Prema drugoj legendi, Maču Pikču je bio divovski samostan u kojem su bile smeštene Sunčeve device, mlade devojke koje su služile za zadovoljenje želja vladara Inka. Po trećoj legendi, to je bilo mesto obožavanja, povezano sa posmatranjem zvezda.

Sam grad nema više od 200 gradjevina, rasprostranjenih na prostranim paralelnim terasama i izgradjenih oko velikog središnog trga. Stepenaste terase su van naseljenog područja i služile su po pretpostavci, za uzgajanje biljaka. Grad Maču Pikču će verovatno do daljnjeg ostati obavijen tajnom misterije.

Vraćamo se ponovo u Kusko, ali ovog puta vozom, da bi sledećeg dana, u večernjim satima, krenuli ka jezeru Titikaka. Devetočasovnu noćnu vožnju do Punoa, skoro da nismo ni osetili, s obzirom da smo koristili usluge prevoza dobrih kompanija, sa veoma luksuznim autobusima, gde dobijete večeru i doručak. Rano ujutru smo stigli u Puno, grad na obali jezera Titikaka, koji se nalazi na visini od 4.000 m. Puno je jedan običan gradić koji vam ne nudi ništa posebno osim usluge prevoza do plutajućih ostrva Uros i ostrva Amantani. Ono što vam skreće pažnju u gradu su taksisti na motornim rikšama. Višak  ličnog prtljaga ostavljamo u jednom hotelu i odmah krećemo u obilazak plovećih ostrva Uros.

Jezero Titikaka na jeziku Inka (kečua) znači ,,Orlova stena“. Nalazi se na najvišoj nadmorskoj visini na svetu 3.812 m. Nalazi se na granici između Bolivije i Perua, dugo je 200 km i široko 100 km. Dubina vode se procenjuje na oko 500 m. Voda jezera je savršeno čista, bogata je ribom i može se piti. Na ostrvima jezera Titikaka se nalaze sela gde žive muškarci i žene veoma solidarni, koji dele svoju kulturu i tradiciju predaka. Putnik ima osećaj da se vratio u to vreme i oživio jedan delić velike istorije sinova Sunca. Ovi starosedeoci su veliki moreplovci i majstori tkanja, koji su očuvali svoju mudrost u dizajnu i dekoracijji u svojoj odeći i svojoj tradiciji. Ostrva takođe imaju jako lepe pejzaže. Ovaj put je veoma popularan zbog mogućnosti interakcije sa starosedeocima koji još uvek održavaju nevinost uma i srca, zahvaljujući stilu života, veoma jednostavnom i mirnom. Kuće su im takođe jednostavne i domaćinske, sve sa pogledom na jezero. Ova kombinacija kulture i prirode čine ovo mesto očaravajućim.

Jednočasovnom vožnjom čamcem stižemo do plutajućih ostrva Uros. To su  veštačka ostrva napravljena slaganjem trske i rastinja iz jezera. Ostrva se kontinuirano obnavljaju, jer njihovi donji delovi koji su stalno ispod vode trunu, pa je potrebno obnavljati ih. Na njima živi etnička grupa, indijanski narod porodice Uru-Chipaya, koji su uspeli da održe svoju specifičnu kulturu i način života. Urosi žive na oko četrdesetak ostrva. Bave se ribolovom i izradom suvenira koje prodaju turistima. Na obližnjem ostrvu je crkva i škola. Na jednom od njih bili smo i mi. Na tom ostrvu, veličine 30 sa 15 metara, žive dve porodice. Ljubazni domaćini su nam demonstrirali gradnju i održavanje ostrva i izradu suvenira. Za uzvrat smo i kupili nešto suvenira da bi nas podsećali na njihovu gostoprimljivost.

Nastavili smo vožnju ka ostrvu Amantani gde ćemo noćiti u malom selu kod meštana (seoski turizam). Na ovom ostrvu žive Ajmari i Kečui indijanci. Oni pričaju Ajmara jezikom, tako da stari stanovnici i ne znaju španski. Na improvizovanom pristaništu dočekala nas je mlada ženica po imenu Huana, koja će nam pružiti gostoprimstvo u njenoj maloj kući, veoma siromašnoj, koja je izgrađena od presovane zemlje u obliku nepečene cigle. Ona živi sa svojih petoro dece, malim stadom ovaca i nešto malo zemlje koju ručno obrađuje. Suprug joj je, kako kaže, nedavno preminuo. Ulazna i ostala vrata kuće su dosta niska, prilagođena njihovom rastu, tako da smo svi dobili po nekoliko čvoruga na glavi udarajući dovratnik prilikom ulaska i izlaska iz kuće. Hrana koju nam je spremala, a koja se sastojala uglavnom od žitarica i povrća, najviše od nekoliko vrsta krompira (u Peruu ih ima preko 300), je veoma skromna, ali ukusna. Dobili smo i čaj od neke vrste mente koji nam je veoma prijao, za razliku od čaja od koke koji je bezukusan. Istog dana smo, kasno po podne, izašli na vrh ostrva, na visinu od 4.120 m, na kome se nalazi hram još od Inka perioda, posvećen Bogu Sunca, sa kojeg smo posmatrali predivan zalazak Sunca. Te večeri je trebalo da imamo feštu na trgu, sa lokalnim stanovništvom, igru i ples uz zvuke njihovih tradicionalnih instrumenata. Nažalost, muzičari su toga dana malo više popili, pa se odustalo od žurke.

Sutradan smo se oprostili od naše domaćice Huane i krenuli u Puno, da bi odatle pošli ka Boliviji. Tročasovnom vožnjom lokalnim autobusom pored obale jezera Titikaka, dolazimo do graničnog prelaza između Perua i Bolivije. Autobus tu ostaje, ne prelazi na Bolivijsku stranu. Carinske formalnosti na peruanskoj strani brzo rešavamo. Granicu prelazimo pešice. S obzirom da nema gužve, bolivijski carinski službenici i policajci lenjo protežu noge na već upeklom suncu ispred svojih neuglednih kancelarija. Kao da nas čekaju. Viza koja zvanično košta 20 dolara, nama je, iz samo njima poznatih razloga, naplaćena 50 dolara. Sa njima nema rasprave zašto i kako. Platiš i ideš dalje. Bolivija je to, jedna od najsiromašnijih zemalja u regionu, sa najvećim procentom kriminala. Stižemo u Kopakabani, jedno od najvažnijih hodočasničkih mesta u Latinskoj Americi. Istog dana, lokalnim autobusom, nastavljamo put ka La Pazu, gde stižemo kasno uveče. Smeštamo se u solidan hotel u centru grada.

 La Paz je glavni grad Bolivije, najviša metropola na svetu. Leži na visini od oko 4.000 metara. Smešten je u valovitoj dolini Čokejapu i okružen je visokim vrhovima večito pokrivenim snegom. Grad je osnovan u 16. veku i do danas je zadržao mnoge građevine iz kolonijalnog vremena, i to u odličnom stanju. Ima oko dva miliona stanovnika. Zbog velike visine vazduh je razredjen, teško se diše i hoda. Mi smo već bili aklimatizovani, te nismo imali problema, za razliku od onih posetioca koji prvi put dođu na ovu visinu. Dva dana smo proveli u La Pazu obilazeći skoro svaki kutak i naravno, poznatu Mesečevu dolinu koja se nalazi na periferiji grada. Mesečeva dolina je nalik na našu Đavolju varoš. Ime je dobila posle lansiranja Apola 11 na Mesec, jer su pre toga, kako nam je rekao jedan lokalac, amerikanci skoro okupirali to područje i ostali nekih mesec dana. Ni do dan danas niko ne zna sta su tu radili. No svakako je vredno posetiti. Pre dolaska Španaca, La Paz (znači mir) je bila naseobina plemena Ajmara, sve dok konkvistadori nisu otkrili zlato u reci Čokejapu koja protiče kroz grad. 1548. god. Alonso de Mendosa osnovao je grad nazvavši ga Nuestra Senora de La Paz, u čast završetka rata za nezavisnost u Peruu. Iako su nalazišta zlata vremenom osiromašila, La Paz, podignut na glavnom trgovinskom putu izmedju Potosija i Lime, ubrzo dobija na značaju i postaje veoma napredan grad u oblasti Anda.

Iz La Paza vraćamo se u Kopakabani odakle posećujemo ostrvo Sunca. Do ostrva Sunca se može stići čamcem. Vožnja traje oko 1 sat. Na ostrvu postoje ostaci građevina i hramova koji ukazuju na postojanje stare civilizacije Inka koja se ovde razvila. Postoji legenda o Manco Capac i Mami Oclo, osnivačima naroda Inka, koji su svoj narod, povlačeći se od neprijatelja, doveli do obale visokog jezera gde ih niko nije napadao. Mnogo godina su njih dvoje proveli na ostrvu Sunca, gde su sagradili hram, ali nisu mogli da zaborave staru domovinu gde je bilo toplo i svega u izobilju. Molili su boga Sunca da im kaže kuda da idu. Tada nastaje priča o zlatnom štapu i legenda o nastanku grada Kusko i carstva Inka koju sam već ispričao. Ostrvo zaista ima veliku moć. Samim stupanjem na njegovo tlo stičete utisak da ste u drugoj dimenziji. Oseća se neverovatna vibracija mira i spokoja. Došli smo do jednog izvora i tu ostali više od sat vremena meditirajući i puneći se kosmičkom energijom. U vama se rađa želja za večnim ostankom na tom mestu. Odlazimo sa ostrva sa željom da se ponovo vratimo.

Sledi vožnja do Arekipe i vulkana Misti. Arekipa je drugi po veličini grad u Peruu, izgrađen u kolonijalnom stilu, tako da svojim izgledom i tempom života odudara od Kuskoa koji je živi folklor. Zovu ga Beli grad. Grad je poznat po lepoj viševekovnoj konventi Santa Katalini i muzeju u kome se može videti mumija Huanita iz vremena Inka. Iznad grada dominira vulkan Misti koji je ujedno, po verovanju, i zaštitnik grada. Par sati vožnje od grada nalazi se najdublji kanjon na svetu Kolka, u kome je stanište kondora. Dok smo mi vršili uspon na Misti, jedan deo ekipe je obišao kanjon i imao prelepo iskustvo posmatrajući kondore. Nismo se dugo zadržavali u gradu, već smo po izvršenim pripremama krenuli na uspon na vrh vulkana Misti visine 5,825 m. Već uigrani i dobro aklimatizovani džipovima smo se prebacili do 3.600 m, odakle se kreće na uspon. Tog dana smo, sa svom opremom na leđima, krenuli do baznog kampa na 4.600 m.n.v. Nosili smo najviše vode, jer za razliku od drugih planinskih vrhova ovde nema izvora, tako da svako za sebe mora izneti od 5 – 6 litara vode. Sa nama je krenuo i lokalni vodič koji je ujedno bio i kuvar. Hodali smo polako po vulkanskom pepelu provlačeći se između čudnog bodljkavog rastinja uz dosadno zujanje džinovskih obada, koji su nas agresivno napadali probijajući velikim žaokama, čak i kroz najdeblju, tkaninu naše odeće. Spasismo se ove napasti dostižući visinu blizu 4.500 m. Na našu sreću, razređen vazduh im verovatno ne pogoduje. Dođosmo i do baznog logora koji se nalazi na jednom platou, odakle se pruža predivan pogled na Arekipu. Po podizanju šatora smo se odmarali, dok se iza jedne stene, gde je naš vodič smestio kuhinju, krčkala večera. Moram da priznam da nas je iznenadio umećem kuvanja. To je bila mistična čorba u kojoj su bile sve đakonije od povrća. Prepoznali smo pasulj, bob, grašak a ostale biljkice nismo. Plivala je tu i poneka bubica kao proteinski dodatak. No na ovoj visini nema biranja, daj šta daš, i idemo dalje. U jedan sat posle ponoći smo pod svetlošću čeonih lampi krenuli na uspon. Ispod nas je grad Arekipa, obasjan svetlošću, imao izgled ptice raširenih krila i stvarao utisak da gledate u neki svemirski brod iz Zvezdanih staza. Sa povećanjem visine naš hod je bio sve sporiji, a osećao se sve veći miris sumpora, tako da smo, bez obzira na dobru aklimatizaciju ipak počeli da osećamo glavobolju. Međutim, to nam nije smetalo da nastavimo sa penjanjem. U deset ujutro smo bili na vrhu, tj. na obodu grotla koje, moram da priznam, deluje zastrašujuće. I pored lepog pogleda na okolinu, dobijate želju da krenete odmah nazad, naročito kad se na svakih petnestak minuta pojavi oblačić sumpora iz samog kratera.  Vulkan Misti je živi vulkan. Zadnja erupcija bila je pre 2000 godina. Nismo se dugo zadržavali. Posle fotografisanja smo započeli spuštanje, maštajući o dobroj večeri i povratku u našu prelepu Srbiju, čiju lepotu, nažalost, mnogi ne osećaju i ne primećuju.

Povratak sa Mistija je bio u kasnim popodnevnim satima. Sledio je odmor do sledećeg dana, kada u večernjim satima autobusom krećemo za Limu. U Limu stižemo sutradan oko podne.  Transfer do aerodroma i u 22.00 polećemo za Beograd.

Dragan Pavlović – Planinar – Pustolov